RAD U RUDNIKU
12.08.2013

RAD U RUDNIKU

Svetislav i Predrag se svakoga dana bude u isto vreme, operu zube, pojedu doručak i popiju kafu s nogu. Obojica odlaze na svoje poslove, Svetislav odlazi u ugljenokop Kolubara, a Predrag u agenciju za odnose sa javnošću u centru Beograda. Šta je zajedničko za Svetislava i Predraga, osim toga što objica rade u „rudniku“? To što su svoje poslove sami odabrali! Da li su razlozi bili čisto egzistencijalne prirode ili su želeli da steknu neke materijalne vrednosti. Oni su svoje poslove odabrali svojom voljom, bez prisile.

Veliki broj ljudi danas se žali da je njih posao „odabrao“, da ih je život „naterao“ da budu to što jesu (profesionalno). Takvo shvatanje je, prema mom mišljenju, potpuno pogrešno. Niko tebe ne može da natera da radiš nešto (tu ne mislim na moderne oblike ropstva koje postoje širom sveta), što ne želiš. Sam donosiš odluku da pišeš saopštenja za javnost, da gnjaviš novinare sa dodatnim follow up-om i da iste vodiš na piće i iće predstavljajući im novo, super, kul pakovanje pepermint bombona. Ukoliko ti ponuđeno ne odgovara,  tražiš način da to promeniš ili jednostavno ideš dalje, trećeg nema!


Skoro sam pročitao istraživanje u kojem se kaže da samo 10% zaposlenih dolaze na posao srećni?! Šta to znači za samog zaposlenog? Ustaje svako jutro mrzovoljan, ide na posao u glavi odbrojavajući sekunde kada će isteći radno vreme. Kakav život onda živi takav zaposleni – depresivan! Šta na drugoj strani ima poslodavac? Zaposlenog koji ima motivaciju koliko i talenta pojedine samootkrivene spisateljice. Kreativnost na nivou fudbalske reprezentacije Srbije. Ukratko, poslodavac ima hodajućeg zombi-robota, koji mehanički izvršava zadatke do trenutka neizbežnog kratkog spoja.

Često zaposleni u PR agencijama kažu „ovi će da nas izrabljuju dok ne puknemo, a onda će dovesti neke klince da im šljakaju za 300 evra“. Da, to je čest slučaj u većim PR agencijama u Srbiji, ali zapitajte se jedno - šta je meni sve omogućila ta agencija tokom procesa „izrabljivanja“. Ta agencija vas je edukovala i dala vam sredstvo da steknete iskustvo koje ćete kasnije primeniti za veće novce u domaćim i internacionalnim kompanijama. Ta agencija vam je omogućila da plaćate kiriju, idete na more, kupite kola... Ovim ne opravdavam „robovlasnički“ odnos ili tiraniju, ali ljudi, vi ste sami odlučili da raditi to što radite. Za to ste dobili odgovarajuću novčanu kompenzaciju (ukoliko je ona izostala to je već druga tema). Zato nema kuknjave. „Jao moram svakoga dana da idem posao od kojeg mi je muka“. Ne prijatelju, ne moraš!

Prestanite da razmišljate o negativnim stvarima svog posla, već o onim velikim, ali i malim stvarima koje će vam on pružiti kao nagradu. Ukoliko ste u situaciji da ta nagrada ne može nikako da nadomesti loše okruženje/vrstu posla, onda je situacija potpuno čista – produžite dalje bez osvrtanja.

Radimo da bismo živeli, nikako obrnuto!