What happened when I took a (real) holiday
24.08.2018

Šta se dogodilo kada sam uzela (pravi) odmor

Započela sam svoju karijeru među generacijom kojoj se činilo da je uspeh definisan brojem prekovremenih sati provedenih na radnom mestu. U protivnom bih teško objasnila kako sam bezbroj puta sedela i slušala prijatelje i saradnike koji su ponosno isticali svoje neprospavane noći kao dokaz svoje vrednosti  u društvu.

Takođe, radim u industriji u kojoj je vreme prioritet. Uz ekspanziju društvenih medija i stvaralaca onlajn sadržaja, ciklus novih vesti nikada ne prestaje, stoga, rad PR profesionalca nikada ne prestaje. Biti dostupan je suština igre.

Ove dve stvari uticale su na moje dugogodišnje mišljenje da bi odmori trebalo da budu samo malo duži  od vikenda, puni “iskustava” i naravno, pupčanom vrpcom čvrsto povezani sa kancelarijom. Tako sam se sa odmora vraćala još umornija, a ako sam se odmarala, stalno bih proveravala mejlove i u glavi pravila liste stvari  koje moram da završim kada se vratim.

Onda sam upoznala svog muža i susrela se sa konceptom GRČKOG odmora - jednostavnijeg načina života, gde je vreme relativno (ako neko uopšte ikada brine o vremenu). Zapravo, "uspeh" se meri količinom vremena provedenog za stolom sa lepim pogledom, uživanju u dobroj hrani i druženju sa porodicom i prijateljima.

Uprkos tome, bilo je potrebno šest godina da me muž nagovori da pristanem. I ove godine, uzela sam sve slobodne dane godišnjeg odmora odjednom, otišla u Grčku i ostavila satove kod kuće. Provela sam odmor ne odgovorivši ni na jedan mejl.  Jedini trenuci kada sam uzimala telefon iz torbe su bili oni vredni slikanja. Ukratko - isključila sam se.

U početku sam se osećala čudno. Osećala sam grižu savest. Čekala sam da se nešto užasno dogodi, jer naravno, ceo svet se okretao oko mene i niko drugi nije mogao da rešava poslovne probleme u mom odsustvu. Ali sam primorala sebe da se suzdržim i uživam u trenutku.

Primetila sam kako mi se um postepeno umiruje. Po prvi put, posle dugo vremena, osećala sam se odmorno. Zaboravila sam na stres i umesto toga se fokusirala na sadašnji trenutak. Istraživali smo nova mesta, uživali u suncu i lepom vremenu, igrali se sa našim sinom, pročitali sve knjige koje sam ponela sa sobom, čak smo i uspevali da imamo popodnevne dremke(!).

Naravno, shvatam da sam srećna što sam uopšte mogla da provedem ovoliko vremena van posla. Takođe, ne znam da li ću moći ovo da ponovim nekada u budućnosti (iako se iskreno nadam da hoću). Veliki zaključak, međutim, je shvatanje da je ponekad važno "isključiti se". Da je potrebno  da se stvarno udaljite, što znači da ne kontaktirate kolege na WhatsApp-u, ne pišete "samo ovaj mejl", ne provodite ni pet minuta misleći o nadolazećem projektu na poslu. Ova isključenost mi je pružila prostor za pauzu, umirivanje misli i punjenje baterija. Omogućila mi je da se na posao vratim mirnija, odmornija i još  važnije, da budem uzbuđena kada ponovo nastavim sa projektima.

Ovaj odmor je potvrdio ono što život (a i mnogi pametniji ljudi od mene) pokušava da me ubedi godinama - nikoga od nas ne definiše količina stresa koju akumiliramo kroz život. Biti zauzet i uvek dostupan nije vrlina. Nije sramota ponekad usporiti. Naprotiv, količina pažnje koju posvetimo sebi  je mera poštovanja koju pružamo ljudima oko nas. Tako da, ovo je za one odmore gde sebe nagrađujemo za sav težak posao  koji nastavljamo da radimo tokom godine. Zaslužili smo ih.

Autor teksta: Ena Karabelas, Chapter 4 Romania