Ko je kriv?

Prošli su izbori i od tada slušamo kritike, prozivke, gledamo kako se upiru prsti i pljušte kontra optužbe.
Jedna od iznenađujuće glasnih je da su birači krivi. Vidite, nisu krivi oni koji nisu uspeli da izgrade i inspirišu naše poverenje, oni koji su nas prevarili, razočarali, zanemarili (kako ko od nas i šta oseća), već su krivi oni što su mislili i (pogrešno) izabrali.

NISAM JA

To je princip koji funkcioniše i van politike. Na jednom sastanku udruženja čiji sam član, pre godinu dana, nekoliko nas je skrenulo pažnju na to da nije u redu što nisu došli predstavnici strukture o kojoj je reč. Predsednik udruženja nam je odgovorio: „Vi ste ih birali“.

Vidite, i tu smo krivi - „mi“. Imam ja i svežijih primera iz ove naše struke, ali bih opet bila kriva jer bih citiranjem tih zaista neobičnih izjava i optužbi prešla granicu pristojnosti, pa to neću činiti.

Iako ne mislim da smo krivi „mi“ već da svako odgovara za svoje postupke, moram da se zapitam da li je zaista važno ko je kriv? Kolektivna krivica sigurno nije odgovor. Po mom mišljenju suština je u rešavanju problema. Ukoliko pronalaženje krivca može da pomogne pozitivne promene, to ima smisla, ali ponavljam, samo sa ciljem ispravljanja onoga što je evidentirano ili potvrđeno kao loše, ili jednostavno odudara od najbolje prakse i postoji prostor za napredak.

HVALA NA KOMPLIMENTIMA, ALI KRITIKE TI NISU NA MESTU

Kritika u funkciji unapređenja i promene je neophodna. Ona mora biti praćena praktičnim savetima -konkretnim i jasnim. Možda ste ovo nekada čuli ili izgovorili: „Kako ti izgledam, jel`da da nisam debela?“
U šali možda, ali u zbilji stvari ne možemo tako da postavljamo.

Niko od nas ne očekuje pokudu, ali je i ona realnost. Moramo da naučimo da je saslušamo. Sve što jesmo i što radimo javno, izloženo je oceni drugih. Kako zbog sebe, tako se i zbog drugih trudimo da sijamo i napredujemo. Kada pogrešimo, vratimo se korak-dva, pa to i ispravimo. Tu nastupa odgovornost, a ne sujeta. Odrasli smo ljudi, valjda. Red je da sa podjednakom dostojanstvenošću primamo i pohvale i kritike (i da se trudimo da ovih prvih bude više).

Nije mi prijatno kada primim kritiku. Pretpostavljam da takva osećanja većina nas ima. Ali ono što znam jeste da kritiku na moj račun ne rešavam pokušajima da diskreditujem onoga ko je kritiku uputio.
Najlakše je osuti paljbu. Umesto toga stanemo,sačekamo da nas prođu emocije, zamislimo se, objektivno preispitamo sebe i situaciju i tražimo r-e-š-e-nj-e.
Neko to radi sa više uspeha, neko sa manje, što nema veze sa životnim ili poslovnim iskustvom, već sa otvorenošću ka promenama.

BUDI PROMENA KOJU ŽELIŠ DA VIDIŠ

Jedna divna mudra žena koju znam, profesorka na fakultetu, profesionalac, majka i supruga, neko ko se u svojoj struci uspešno bori sa predrasudama i čija dela govore više od reči, napisala mi je nedavno: „Nemoj nikada prestati da se trudiš. Postaćeš kao svi drugi, a to nisi.“

Verovatno se prepoznajemo.