Koliko se poznajemo?

Razmišljala sam koja je najbolja tema za moj blog prvenac... Pored mnoštva ideja koje su navirale shvatila sam da je jedna od njih, za koju se lično zalažem, izuzetno loš odnos ljudi prema zdravstvu koji samim tim uzrokuje nizak stepen edukacije, odlaganje posete lekaru kao i razvijanje komplikacija.

Živimo u 21. veku a koliko nas može da se pohvali kulturom odlaska kod lekara?

Kancelarija, kola, brza hrana, stres....da li smo uopšte svesni šta se dešava kada svaki dan sprovodimo lošu kombinaciju ovih aktivnosti i ko je kriv što o posledicama ne znamo mnogo?

Već godinu dana sam aktivan član udruženja za borbu protiv šećerne bolesti grada Beograda „Plavi krug“ čija je misija prvenstveno edukacija ljudi na temu dijabetesa i pružanje pomoći. Tokom rada u udruženju shvatila sam koliki problem predstavlja nezainteresovanost građana za informisanje kao i rešavanje svojih zdravstvenih problema.

Statistika pokazuje da je nastanak dijabetesa tipa 2 dijagnostikovan kod preko 23.000 sugrađana koji nisu upućeni u problematiku ovog zdravstvenog problema. U proteklih pet godina porast infarkta kod ljudi do 40 godina porasla je do 40 odsto. Srbija je jedna od prvih zemalja po lošoj edukaciji građana o prevenciji kao i reagovanju na već postojeće probleme.

Ovaj problem nije došao preko noći i sigurna sam da tako neće ni nestati. Država se nije dovoljno bavila negovanjem kulture odlaska kod lekara (jednom godišnje ), a ruku na srce nikome nije toliko dosadno da po ceo dan čeka na šalterima i onda provede 5 minuta u ordinaciji... Upravo ta papirologija doprinosi odlaganju posete lekaru čak i kada je on više nego potreban.

Zašto trošiti milione na rešavanje problema, kada mogu da se potroše stotine na prevenciju? Ukidanje savetovališta za dijabetičare nije bila dobra ideja jer je to još jedan od razloga zbog čega je ljudima koji imaju problem loša regulacija zdravlja, a onima koji imaju predispoziciju da razviju određenu bolest to uopšte nije poznato.

Zar da u današnje vreme dozvolimo sebi da ne znamo kako da pomognemo devojci koja se srušila od niskog šečera ili osobi koja teško diše? Od straha ćemo zaobići problem, a strah nastaje zbog neznanja!

Ovom temom su se na određeni način bavili i mediji, ali po mom mišljenju ne dovoljno agresivno i uporno. Zbog čega ovo nije dovoljno atraktivna tema, a tiče se svih nas kao i budućih generacija? Stalno čitam u novinama savete za dijete (ja stavrno ne znam da li je neko uspeo da izgubi kilograme na taj način). Činjenica je da ćemo na ovu temu moći jedni drugima da damo hiljadu saveta, a kada je u pitanju realan problem nećemo znati ništa! Tu odgovornost sa svima nama dele i mediji koji bi trebalo ovaj problem takođe da tretiraju kao izuzetno ozbiljan.

Ponosno mogu da kažem da je naše udruženje „Plavi krug“ sprovelo u protekle dve godine 80 akcija na kojima su svi koji su želeli mogli da izmere nivo šećera u krvi, porazgovaraju sa volonterima i edukuju se. Bez obzira na mnoštvo problema i nerazumevanje na koje smo nailazili mi smo čvrsto odlučili da nema više mesta neznanju i dilemama. Da bismo bili u mogućnosti da pomognemo drugima moramo prvo da upoznamo i prihvatimo sebe, a to je uvek bio najteži zadatak. Ali, rezultat je fenomenalan!

Situacija uopšte nije sjajna, ali nema odustajanja. Mi smo gospodari našeg života i moramo da se tom mišlju i vodimo!